Daleki istok iz ugla jedne Beograđanke

U vreme kada je uobičajno da ljudi u mom okruženju odlaze u SAD na Work&Travel, pomalo je neobično da se dogodi da neko ode u Kinu na praksu. U tu avanturu se upustila Sandra, jedna od mojih najboljih drugarica, za koju od sad bez razmišljanja znam da bi otišla da radi i na Mars, ako bi joj se dopali uslovi.

Sandra

U Kini, Sandra je radila za InterContinental Hotels Group u svojoj struci (hotelijerstvo), što joj je zapravo bila šestomesečna studentska praksa, a u ovom tekstu preneće vam njeno poslovno i turističko iskustvo kroz 10 pitanja koje sam joj postavila.

Sandra je prva osoba koju intervjuišem na blogu i verujem da će vam nakon čitanja ovog teksta biti jasno zašto sam baš nju odabrala. Uživajte!

Ps. Intervju je podeljen na dva dela: Praksa u Kini i Turistički doživljaji iz Kine i Kambodže, tako da ako ste zainteresovani samo za jednu stranu priče možete se odmah prebaciti na nju.

Praksa u Kini

Kako je doslo do toga da otputujes na sestomesecnu praksu u Kinu?

Do toga je došlo prvenstveno zbog toga što mi je stručna praksa bila jedan od obaveznih predmeta na Visokoj školi, ali iskreno, nikada pre nisam razmišljala o tome da odem u Kinu. Medjutim kada se to pojavilo kao opcija, odlučila sam da se prijavim i da pokušam, obzirom da su u ponudi bili najluksuzniji hoteli sa supervizorskim pozicijama, što nije baš uobičajeno u Evropi, da se studentima pruži mogućnost da na taj način steknu znanje. Prvo sam imala razgovor sa Marriott-om , i njihov odgovor sam čekala mesec dana, da bih na kraju bila odbijena jer im se nisam dopala. I jako sam im zahvalna na tome, jer sledeći razgovor je bio ljudima iz hotela Intercontinental, koje sam iskreno prizeljikavala da me pozovu, obzirom da mi se veoma dopalo kako hotel estetski izgleda. Tamo sam dobila ponudu da dodjem kao Menadžer Trening u sektoru hrane i pića, i to je zaista jedno nesvakidašnje iskustvo.

Da li smatraš da si u Kini više profesionalno napredovala nego na praksama u Evropi (Slovenija, Grčka i Srbija)?

S obzirom na to da sam radila za IHG korporaciju, činjenica je da sam bila suočena sa standardima jedne od najvećih svetskih hotelskih kompanija. Međutim, kada je reč o kolektivu, sigurno sam naučila više od kolega iz Evrope. Mislim da je glavni razlog za to jezička barijera koja postoji u Kini, kao i to što nemaju osećaj za personalizovanu uslugu.

Koliko je drugačiji odnos nadređenih prema praktikatima u Kini i Evoropi? Odnosno koje su vrline i mane jedne i druge strane?

Stranci u Kini imaju sve moguće povlastice, i veoma su zaštićeni i prihvaćeni od strane Kineza, kada je reč o bilo kakvom poslu. Tamo sam imala priliku da budem na poziciji trening menadžera, a takvu priliku retko ko daje u Evropi, iz prostog razloga što se za takvu poziciju traže osobe koje su završile neke poznatije univerzitete. Vrline Kine jesu svakako te bezgranične mogućnosti koje pruža strancima, a to su ujedno i mane Evrope jer zatvara vrata studentima i pre nego što oni pokucaju na njih, sa obrazloženjem da svi treba da znamo posao konobara, i da ako hoćemo više moramo da platimo razne stipendije i sl.. Mana Kine je to što su hladni i nemaju momenat brige za gosta, dok je vrlina Evrope to što su ljudi uglavnom ljubazni i druželjubivi, ma koliko im bilo teško.

View this post on Instagram

🎎 🇨🇳 #china #hangzhou #qipao ❤

A post shared by Sandra Kuč (@sandra_kuc) on

Šta je bio tvoj najneobičniji poslovni izazov u Kini?

Na početku mi je najveći poslovni izazov bio da zapamtim sva engleska imena od 12 identičnih devojaka Kineskinja sa kojima sam radila, plus su se zvale slično, Sally, Melly, Kelly, Marry, Carry, itd. Zatim su usledili svakodnevni izazovi u komunikaciji, koji su zaista bili komični, jer sam ili mlatila rukama i nogama, ili sam im crtala to što želim da kažem.  Poslovni izazovi su se pojavljivali i na mesečnim žurkama osoblja, gde sam morala da vrtim hulahop i jedem bananu u isto vreme. Dok sam se sledeći put takmičila u tome ko će prvi da pojede lubenicu dok su ruke vezane iza leđa. Njihov smisao za igru i humor je zaista neobičan.

Za koji tip ljudi je takva vrsta avanture kao što je odlazak na praksu na drugi kraj sveta?

Mislim da je najviše za one koji su spremni da se žrtvuju za svoju budućnost, za osobe koje su mentalo stabilne i jake i koje znaju šta žele. Veliki sam karijerista, pa sam i dobila da radim u hotelu po mojoj želji. Kina nije za ljude koji su nesigurni u sebe, jer šansu za praksu ili posao u Kini dobijaju samo kvalitetni kadrovi, koji imaju viziju gde vide sebe za 5, 10 ili 15 godina.

+ Ako vas zanima još Sandrinih poslovnih utisaka iz Kine možete pročitati ovaj intervju.

Turistički doživljaji iz Kine i Kambodže

View this post on Instagram

❤#hangzhoulife❤️

A post shared by Sandra Kuč (@sandra_kuc) on

Koja su tvoja tri najveća turistička utiska iz Kine?

Na prvom mestu Šangaj, zbog neke lude energije koja je prisutna u gradu bez obzira na milione ljudi koji šetaju ulicama. Šangaj je nešto izvan sveta, tamo postoji sve, prisutni su ljudi i kulture iz celog sveta, i zaista je najposebnija metropola koju sam ikada posetila.
Pored Šangaja, mene, kao velikog ljubitelja prirode, jako su privukla polja čajeva, i tamo od lokalaca možete naučiti kako ih oni suše, čuvaju i konzumiraju.
Takođe mi je jako utisak ostavila i šuma bambusa, pogotovo za vreme kiše jer je zvuk koji odzvanja u šumi neverovatan u tom momentu.

Da li si uspela da sklopiš prijateljstva sa lokalcima? I po čemu su njihovi prijateljski odnosi drugačiji od naših?

Jesam, ali je za to bilo potrebno dosta vremena. Oni nisu otvoreni za razgovore toliko kao mi i stide se da razgovaraju o nekim temama, poput muško-ženskih odnosa. Koliko su nesigurni u sebe, govori taj njihov način zabave, kada sedi u malim prostorijama njih 5-6 i peva karaoke, i to je prihvatljivo samo u društvu gde se svi međusobno poznaju, daleko od očiju drugih ljudi. Osim toga, imaju izraženu želju da budu kao Zapadnjaci, da imaju krupne oči koje nisu braon, kosu koja nije crna, i jako teško prihvataju sebe kada su u društvu stranaca. Međjutim, kad se opuste i kada shvate da smo i mi normalni ljudi i da ih ne gledamo kao ugroženu vrstu, postaju skroz drugačiji i otvoreniji.

View this post on Instagram

Kinesse

A post shared by Sandra Kuč (@sandra_kuc) on

Prema kojoj hrani si imala averziju, a oduvala te je sa nogu? 

Imala sam sreću da živim u provinciji Zhejian koja je jedna od slađih i normalnijih kada je reč o hrani, nije kao u nekim drugim, gde je normalno jesti mozak od majmuna i sličnu hranu. U Kini sam probala raznu hranu, neku svesno, neku nesvesno, ali kornjača mi se najviše dopala od svih tih malo ekstremnijih zalogaja.

Osim u Kini, bila si i u Kambodzi, s obzirom na to da ne znamo puno o ovom narodu: kakvi su stanovnici ove zemlje kao domaćini?

– Kambodža je nešto najlepše i najludje što sam doživela do sad, jer se nikada nisam osećala tako posebno kao tamo dok sam putovala. Ljudi su zaista druželjubivi, nasmejani i vedri bez obzira na nemaštinu i komunizam koji se i dalje oseća u društvu. Svi govore engleski, bave se uglavnom uslužnim delatnostima i veoma su pobožni. Sve žene šire neku energiju poput majki i vrlo su brižne prema svakome,  vredne i zaštitnički nastrojene. Moram priznati da su kaluđeri na mene ostavili jak utisak sasvojim pričama o veri i istoriji, i kupili su me svojom ljubaznošću i pozitivnošću.

View this post on Instagram

Batica 😊 #monks #beautifulcambodia 🇰🇭

A post shared by Sandra Kuč (@sandra_kuc) on

U Kambodži si posetila i Polja smrti, za koja zna nažalost malo ljudi, bar na našim prostorima. Možes li upoznati čitaoce bolje sa ovim mračnim lokalitetom i reći kakav si utisak ponela odatle?

– Da, Polja smrti se nalaze u glavnom gradu Kambobže Phnom Phenu, i ona su na vrhu liste mesta koja su me šokirala. Naime, reč je o mestu gde je izvršen genocid 70ih godina. Kambodža je pretrpela veliki udar, kao i mnoge zemlje u svetu, međutim ovde je pružena prilika ljudima da prošetaju Poljima smrti i na taj način odaju počast preminulima. Postoje audio vodiči na ulazu, i šetnja traje oko 3 sata. Pol Pot je osoba koja je pokrenula Khmer Rouge pokret, gde su ljudi bili mučeni na najužasnijim spravama, sa ciljem da pate. Procenjuje se da je za 3 godine ubijeno oko 2 miliona nedužnih ljudi, među kojima je i veliki broj dece. Na ulazu na Polja postoji jedna visoka građevina u kojoj su u staklenoj vitrini na nekoliko spratova naredjane glave preminulih. Dok šetate drvenim stazicama, na zelenim površinama su table na kojima piše: „Nemojte gaziti. Ima kostiju.“ Nakon ovakvih prizora, moj pogled na svet se značajno promenio, i postala sam svesna nekih stvari koje ranije nisu ni postojale u mojoj glavi. Ni čovek kamenog srca ne bi ostao ravnodušan na ovom mestu, u to sam sigurna. Posebno bih preporučila ovo mesto ljudima koji su malo hrabriji. Iz ovakvih priča i lokaliteta će najviše naučiti o životu.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s